Sreda, Novembar 30, 2011
Dotle je došlo....
Dodje taj trenutak u životu kada jednostavno nemate kome da se obratite... Shvatam da sam sama. Deca su mala, traže ljubav, pažnju i radost i to im i dajem. Mnogo, neumorno, non-stop. I uživam. U svakom trenutku te ljubavi. Jer je iskrena i večna. Moj mali svet nežnosti je bio savršen. Trajao je tri godine.
A onda sam se vratila na posao...
I nije bilo mog stola. Nije bilo mog računara. Nije bilo moje kancelarije. Nije bilo ničega. Bilo je ljudi koji su se ponašali kao da sam vazduh. Bivših koleginica koje su započele novu radnu nedelju kao da se ništa nije promenilo... Ja sam sela na stolicu i posmatrala ih... I gledam u neke ljude koje ne poznajem. Gledam u te žene sa kojima sam delila 8 sati nekada. I nema ih više. Vidim žene koje su pozelenele od zlobe. Vidim žene koje nisu zadovoljne sobom. Njihova čela su naborana. Nude jedna drugoj kisele osmehe. Trude se da se silom meju otrcanim šalama. Trude se da reprodukuju pripremljeni film o svom "savršenom životu" sa "savršenim mužem" i "savršenom decom". A priča puca po svim šavovima. Curi i proliva se u gomilu bljuvotina. Gledam ih kako se lažu. Gledam ih, kako u nedostatku pažnje, traže odobravanje i ljubav jedna od druge.... I ne primećuju me. Ja sam za njih neko ko je došao i pokvario im sve. Igra više nije ta. Moja ljubav poneta od kuće toliko zrači da im trebaju naočare. Zaklanjaju pogled. Sijam kao statua Bogorodice. Ali me niko ne gleda.Moj život je isuviše lep za njihove laži... "Eeeee videćeš ti....." jedino je bilo upućeno. Kao da jedva čekaju da moja magija nestane. Da niko nije srećan. Da niko nema razloga za radost. Lepše je da se lažemo...
Gledam u prazan sto. Gledam u prazne ljude. I sama sam... Još samo sedam sati i vraćam se u gnezdo. Tu je mama deco moja... Samo da se izbori sa lešinarima duša... Stižem..